NEVERNA ZENA

I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajuci,
no, udata ona beљe.
Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno nocno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.
Na izmaku krajnjih kuca
dodirnuh joj grudi snene,
љto se odmah rascvetaљe
ko zumbula kite jedre.
I љumeli nabori su
uљtirkane suknje njene
kao komad svile љto,
od oљtrica deset secen.
S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drvece,
dok lajaљe vidik pasa
u daljini, preko reke.
Kad predosmo glog i trske
i kupina oљtre vreћe,
od njezine punde osta
na tlu blatnom udubljenje.
I ja na to maљnu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja - opasac s revolverom,
ona - prslnik sav izvezen.
Ni smilje ni љkoljke morske
nisu takve puti neћne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.
Bedra njena beћahu mi
kao ribe uplaљene,
do pola hladnoce pune
a od pola osvetljene.
I po putu najboljemu
jezdio sam noci cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.
Ne ћelim, jer covek jesam,
da pomenem љta mi rece,
pamet zadrava nalaћe mi
da se time ne razmecem.
Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
do se s vetrom macevahu
ljiljanove sablje bele.
Pokazah se kao pravi
Ciganin љto zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,
Al u nju se ne zaljubih,
jer udata mada beљe,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.