LORCA

PESNIK MOLI SVOJU LJUBAV DA MU PISE

Ljubavi moje krvi, smrti ziva, nema,
zalud ocekujem rec pisanu tvoju
i mislim s cvetom koji gubi boju,
kad zivim bez sebe, bolje da te nemam.
Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna,
ne poznaje senu nit se od nje krije.
Srcu unutrasnjost od upotrebe nije
onaj med smrznuti sto ga toci luna.
No ja to potrpjeh. Razdreh vene za te,
a tigar i golub u tvojem struku
od bola ujeda i ljiljana pate.
Stog recima ispuni moju ludu muku,
ili me pusti da zivim u tisini,
u noci moje duse vecnoj pomrcini.

Federico Garcia Lorca